Opis
„Magnusa sam upoznao 1981. dok sam radio na pokretanju časopisa za koji sam jedino znao da će se zvati ’Orijent ekspres’. Nisam imao jasne ideje o sadržaju časopisa, ali u jedno sam bio siguran: časopis ću izdati samo ako on pristane na suradnju. Žudno sam priželjkivao nove epizode s likom Neznanca koji se do tada pojavio tek u šest pustolovina koje su mogle razbuktati maštu svakog čitaoca.
Moglo bi se činiti neobičnim da je pokretanje časopisa zavisilo od pristanka jednog autora, ali manje je neobično ako se zna da je taj autor Magnus, crtač koji nikad nije izneverio moja očekivanja i s kojim sam se i sam razvijao kao čitalac. Za mene i za toliko drugih, Magnus nije bio samo crtač stripova, nego otelotvorenje stripa. Nazvao sam Magnusa da mu predložim saradnju. Bio je ljubazan, rekao je da će razmisliti. Nekoliko dana kasnije opet smo se čuli i shvatio sam da ga je moj predlog zaintrigirao. Ali mučio ga je deontološki problem, kako oživeti lika koji je na kraju poslednje objavljene epizode bio u toliko lošem stanju, da ne kažem na samrti. Magnus nije ništa radio slučajno, poštovao je svoje likove i poštovao je čitaoce: lik je trebao oživeti, a čitaoci znati kako je u tome uspeo. Detaljno je proučio hirurški zahvat kojem je Neznanca trebalo podvrgnuti i pitao mišljenje medicinskih stručnjaka. Kada sam se pojavio kod njega, bio je spreman započeti. ’Odmah ćeš mi platiti epizodu o hirurškom zahvatu, ali prvo ću nacrtati jednu drugu koju sam već zamislio.’ I to je bio povratak ’Neznanca’, prvo u epizodama ’Full Moon u Denderi’ i ’Vili iznenadnog buđenja’ nakon kojih je usledilo remek-delo ’Čovek koji je ubio Ernesta Čea Gevaru’.
Ova samo naizgled beznačajna anegdota u stvarnosti pokazuje veličinu jednog neponovljivog autora koji služi sopstvenoj umetnosti, uistinu ponosnog na to da jeste umetnik.” – Luiđi Bernardi
