Orka 66
Eternaut 1969.

U 201. broju časopisa Gente, koji se prodavao po ceni od 100 pezosa u Argentini i 65 gvarana u Paragvaju, pojavio se ovaj, drugi, Eternaut, koji je od starog uzeo samo osnovnu nit, okosnicu zapleta. Oesterheldovog scenarija, preskačući stari, verni i šarmantni crtež Solana Lopeza (ilustratora prvog izdanja iz 1957. godine) i dižući ga, zahvaljujući Breči, u odraslije i mudrije dimenzije.

Smrtonosni sneg pada. Komunikacije su prekinute. Jedan od prijatelja zatvoren u kući odlučuje da se suoči sa fatalnim pahuljama kako bi pokušao da se vrati svojoj porodici. Umire misleći na svoje najmilije. Tada se čuje radio-prenos kako trešti sa uređaja, koji je do tog trenutka bio mrtav:

„… privremeni komandant… smrtonosni sneg… ogroman deo Latinske Amerike pogođen nemilosrdnim napadom vanzemaljaca… nezamisliva izdaja velike sile… Južna Amerika predata osvajaču da spase sama… borićemo se protiv svega… koliko god da smo sami i koliko god bio strašan početni udarac… borićemo se dalje… preživeli će morati… da se žrtvuju… .“

Mirnost.

A onda odlučnost i borba.

Strip Eternaut od Oesterhelda i Breccia je ukleto umetničko delo. To je dalekovida priča koja polako i pedantno počinje da crta metaforu: invazija. Što više priča prodire u protivrečnosti grupe ljudi koji moraju da deluju, misle i deluju ponovo da bi odbranili svoje ljudsko dostojanstvo, odgovorni urednik časopisa Gente, u kome je delo objavljeno, odlučuje da je naglo okonča.

Možda je etiku ovog urednika najviše poremetila činjenica da likovi priče nisu bile lepe dame ili apolonski junaci. U to vreme, Breccia se bavio eksperimentisanjem u svom radu. Nije li eksperimentisanje pravo svakog umetnika, čak i kada stvara po narudžbini? Čak i kada se to dešava u umetnosti, eksperimentisanje može biti uznemirujuće za ljude koji se plaše promena, koje će neko primetiti i razumeti.

Ti ljudi će možda više voleti pasivnost kao alternativu, čekajući smrtonosni sneg koji će između ostalih gluposti značiti i da će nas osvajači pogubiti.