Orka 20
Welcome to Springville

Gde su Elmer, Herman, Bert, Tom i Čarli, slabić, atleta, lakrdijaš, pijanica i svadljivac? Svi, svi oni spavaju na brežuljku. Ovako započinje „Antologija Spun rivera“, klasična američka poema u kojoj njen autor, Edgar Li Masters, zamišlja da preminuli stanovnici gradića Spun river, pokopani u jednom od onih groblja koja se nalaze na vrhu brežuljka, sami izgovaraju vlastite epitafe. U poemi se ne pojavljuju ni protagonisti ni junaci, tek obični muškarci i žene, stanovnici malog gradića severnoameričke provincije kakvih je mnogo. „Welcome to Springville“ na neki način oponaša šemu Mastersove poeme: ni ovde ne postoje ni protagonisti ni junaci, već samo obični ljudi jednaki onima koje smo videli u selima i gradićima u gotovo svim filmovima koji govore o tom čudnovatom osvajanju jednoga kontinenta, Zapadnom epopejom, barem kako nam je predstavljana u desetinama i desetinama filmova. I Springvil je nastanjen pustolovima, prevarantima, preljubnicima, ima svoga anarhista, fotografa, Indijanca i šerifa, jedini lik koji se, kao predstavnik zakona, pojavljuje u gotovo svakoj epizodi. Ima i predsednika, koji će svojim predsedničkim vozom doći do Springvila kako bi održao govor povodom svog ponovnog izbora. Ovde su, međutim, likovi još uvek živi, i dok u Spun riveru imamo epitaf ili, da upotrebimo stručni termin iz područja filma i stripa „autobiografsku epizodu ispričanu u tehnici flešbeka”, u ovoj sagi imamo likove koji su još živi, a njihova ličnost i priča o njihovom životu nisu autobiografske, već nam ih pričaju, s ironijom i humorom, dva izuzetna autora: Berardi, zadužen za priču, scenario i dijaloge, i Milaco i Kalegari za crtež, dakle režiju, glumu likova, scenografiju i svetlo.